I dalje se utapam
u starim uspomenama. Kao potonula ladja, brojim zrnca peska na dnu okeana. Slika
za slikom, minut za minutom. Jednostavno, vreme leti , a ja se osecam kao
statua. Kada gledam ispred sebe, sve je tako ubrzano. Dan – noc, stopili su se
u jedno.
Svako jutro me
budi melodija flaute. Stara navika gospodina Nanda. Poreklom je iz Indije. Nisam
ga pre shvatao. Izgledao je tako bezivotno. Kada nije svirao, bio je neprimetan.
Podsecao me je na coveka obmotanog zavojima – mumiju. Nit’ ziv, nit’ mrtav. Kao da je vrsen ritual balzamovanja na njemu.
U staro vreme, ritual su vodili svestenici sa maskom Anubisa.
Sada ga razumem.
Osecam se isto. Ne mogu da prebolim smrt svoje zene. Kao da je deo mene nestao,
ispario. Ponekad stavim kasetu, pa pogledam nase stare snimke. Bili smo toliko
srecni. Putovanje u Indoneziju, letovanje na obali Floride, setnje Central
Park-om. Secanja su tu, samo nje nema.
Нема коментара:
Постави коментар