Skoro je zora. Blizi se jutro kojem ne zelim da se priblizim. Mracna soba koja gleda na jos mracniji zivot kojim sam okruzen. Ispijam flasu za flasom, vracam se u proslost, nikako da stvorim iluziju o boljem sutra. Bez karijere, zapecacen za invalidska kolica, nistarija.
Mislio sam da cu i dalje trcati po teretanu, dizati publiku na noge, zabijati koseve protivnicima i mamiti srecu na lice mog sina koji me je vazda pratio i bodrio. Ne samo kao sin, nego kao navijac. Sada te srece na njegovom licu nema. Svako jutro odlazi sumornog lica u skolu, sa jednim kratkim “dobro jutro tata”. Moja zena, Davina, pokusava da se izbori sa svim, radi sa velikom zeljom i upornoscu, ali je tesko. Ponekad me i nije briga sto se ona brine o svemu i sto se muci. Jedino sto mi je vazno da alkohol tece mojim venama i da gledam u nedogled stare snimke svojih utakmica. Cesto se zapitam, sta sam postao? Da li sam i dalje onaj dobar covek koji je cinio srecnima sve oko sebe? Jednostavno, ne znam kako da sastavim slagalicu koja je odraz mog zivota. Kosarka mi je bila sve. Moje sve je oduzeto i bacen sam u jamu u koju retko nailazi svetlost. Sedim pored prozora i cekam prve boje jutra. Sa novim danom, pravim novi rezime svoje realnosti i shvatim da sam dotakao dno. Prisecam se poslednje svadje sa Davinom i njene recenice : “Srecna buducnost ne dolazi sama, nju treba osvajati” . Sad tek shvatam njene reci. Vreme je za promene, vreme je da poslusam svoju zenu i uradim nesto povodom svog zivota. Mozda sam pogresio kada sam rekao da mi je kosarka bila “sve”. Definitivno, “sve” je porodica, jer ako covek izgubi porodicu, od njega ostaje samo prazna ljuska. Dosta sam patio i mojom patnjom sustigao svoje bliznje. Pocecu polako da osvajam svoju srecnu buducnost i umesto sto gledam stare snimkove mojih utakmica, pocecu stvarati nove moment svoje buducnosti. Boricu se da budem uzor svom sinu i obecani muz svojoj zeni, jer to zasluzuju. Na kraju krajeva, oduvek sam zeleo da oni budu srecni, ne mogu da verujem da sam dozvolio da im to uskratim. Cujem skripanje stepenica i ugledam svoju jedinu kako mi se smesi. Kazem sebi da, ovo je taj dan, ovo je krucijalan moment, od danas, pocinje moj put ka vracanju izgubljenog i osvajanju novoga.
Postoje ljudi koji se nakon pada priklone voljenima, zeljni paznje. S druge strane postoje oni koji se zatvore u sebe. Jedino ce jak karakter i volja pruziti svetlost na mracnome putu, kao i zelja za necim vecim od samoga sebe. Nista na svetu nije lepse nego kada cinis srecnima svoje bliznje. Ali sreca ne dolazi sama od sebe, mnogo borbe i osvajanja je potrebno kako bi se sagradila tvrdjava, zato ne treba odustati kada padnes nisko. Nekad je samo to nacin da bi se povratio jaci nego sto si bio
