Pesma : Matrix

I da, zivot u back-u, zivot na track-u pa stop,

da li je to vizija moja sudbina skrivena

na tamnim stranima knjige odbacene u zaborav

i dalje tvoje ime cujem al’ ga ne dozivam

jer sam shvatio da dobrotom necu biti dovoljan

zato se pravim hladan, cesto se foliram

stavljam masku , ali to je samo obmana.

ne gledam ka dole , ne ispustam pravac

ti me vodis ka nebu, ucis me da letim, ne da padam

jer zivot te prisili na razne stvari,

ti hoces da volis, a ljubav lezi u boli

koja te sustigne kada se najmanje nadas,

zato ugrabi priliku i kreni da se laktas.

Mnogo je stvari koje me vezuju za tebe,

mnogo je problema koje sam prosao za ovo vreme

zato se trudim da ti odrzim smesak

nista nije lepse nego od devojke koja je srecna.

 Sunce se iza oblaka skriva,
a ja tonem kao ladja u tvojim dodirima

A kada padne noc i zasijaju zvezde,
i dalje si najsjajnija kad si pored mene.

Leonardo nas oslikava kao remek delo,
Ti i ja smo matrix, ja sam tvoj Neo

u svakoj oronuloj dusi andjeo spava

nikad ne zaboravi da se dobro dobrim vraca.

Sve tvoje mane skupljam k’o etikete

Verujem u Boga koji zna da za tobom ceznem
Tvoje telo uz moje telo topi se

ti si moja zelja , izvor ove numere

silueta u daljini koju sanjam kada legnem
kupujes me osmehom, on nikada ne vene.

Prica o prici : Ona

I mozda nije bila devojka stvorena za mene. Moguce da je bila samo senka koju sam prizeljkivao da me cuva od nesmotrenih talasa koji su udarali u moj brod. Zasto plovim tako nemirnim morem?

Kada podignem glavu, osecam povetarac koji se iz trenutka u trenutak pretvara u oluju.

Od oluje nema spasa, jer ne ostavlja nista iza sebe. A mislio sam da Ona moze oterati oluju kako bi se iz nistavila ponovo stvorila duga i donela simfonije violina koje sviraju za vecerom uz svecu i latice od ruza. Ponekad se zapitam, gde je nestalo vreme kada je svima bio smesak na licu? Iluzija. To vreme nije postojalo, ali je bilo prizeljkivao od strane andjela koji cuce u meni.

Jer ni jedna stvar na ovom svetu nije cvrsta kao lanci ispunjeni procvatom divnih orhideja koji te vezu za Nju.

Volim da letim. Volim da budem u visinama, da dotaknem oblake. Jer malo je osoba koje bi posle sa tobom u pustolovinu koja sve granice cini nepostojecima. Mnogo je tesko pronaci smisao u besmislenim stazama punim trnja, ali to cini zivot – magla kroz koju se ili probijes ili ostanes zarobljen zauvek.

Da li Ona  ispunjava moje beskonacno polje obasjano mesesevim uzdasima, da li je zvezda koja mi pruza osecaj beskraja?

Ili je samo zelja koja je kreirala blede stranice bez ijednog imena..