Znoj, rane, suze, glad. Stvari koje me opisuju. Ponekad se osecam kao sam napravljen od njih. Njihov sam rob koji luta ovim svetom. Drzim oci sirom otvorene, imam svoje ambicije kao i svako dete, ali ostala deca ne osecaju kao ja presek, ostricu, koja me odvaja od mojih snova. Cesto se zapitam, sta je to sto me cini srecnim. Stalno se javlja isti odgovor. Moja pocepana kapica i sitnis koji svaki dan prikupim. To me cini srecnim, jer pomocu njih kupim hleb kako bih preziveo ovaj surov zivot, pustinju koja me izjeda iz dana u dan, baca u provalije i dovodi me do raspada. Ja sam jak, i necu odustati od mukotrpnog zivota, nisam napravljen od stakla da se tako lako mogu slomiti. Nada me jedino drzi budnim, opreznim, dostojnim. Zivim za to da vidim bolje sutra, bolje dane.
Нема коментара:
Постави коментар