Kako vreme tece, spustio se mrak. Ne trosim sekunde na odmor, ubrzao sam korake.
S vremena na
vreme cujem kako nesto susti iza mene. Ne usudjujem se da okrenem glavu. Razumeo
bih da sam starija dama sa torbicom, pa bi gospoda „otrovnih ruku” imala sta i
da otme. Nikako da mi padne na pamet ko bi hteo da preplasi malog mangupa u
pocepanim krpama, kao sto sam ja. Trgnuo sam se na
sekundu. Ucinilo mi se kao da je nesto protrcalo nedaleko ispred mene. Drzim se za
grudi, a srce hoce da izleti , kao da je bik, pa je videlo crvenu boju ispred
sebe. Obliva me znoj, a iza mene ne prestaje nesto da suska.
„Ovo se meni ne
desava” – govorio sam piskavim tihim glasom. Zvucalo je kao sapat upucen mojoj
svesti. Sova peva svoju
vecernju pesmu, skakavci su na audiciji. Nikako auto da prodje. Osecao sam se
kao samotnjak u pustinji. Hladan vazduh me
obmotava. Jeza me hvata. Da li je to samo temperatura pala, ili je moj mracni
pratilac sve blize? Koskaju me ideje
neprestano. Potrcao bih, ali sta ako upadnem u klopku. Ne mogu dopustiti da se
nahrani mojim strahom. Ako nista, bar ga necu istaci. Zato nastavljam i stizem do svoje majke, pokucao sam joj na vrata i odjednom sve je nestalo. Osecao sam se ponovo sigurno.
Нема коментара:
Постави коментар