Jos jedna noc u praznoj kutiji. Dovoljno velikoj da stane moje sicusno telo. Volim da provodim vreme tu. Pomaze mi da pobegnem od stvarnosti. Stvara mi osecaj sigurnosti.
Kutija - kuca u kuci, moja druga soba. Teku mi suze jer ne mogu vise da izdrzim tu galamu mojih roditelja. Neprestane svadje, psovke, vredjanja. Zar sam zavredeo da budem osudjen na njihovu propast. Kako da budem srecan, kada znam da oni nisu srecni. Trazim resenja, ali sta moj mlad mozak moze da osmisli kada mi je tek osam godina. Moj verni drug , plisani medved, me uvek prati. Njemu se jedino mogu obratiti. Stvar koja ce me saslusati u svako doba. On zna svaku moju tajnu, muku i bol. Vristim u sebi, jer me to iscrpi , i tako budem smiren, bar na kratko. Kao svako dete, zelim da imam normalno detinjstvo. Sanjam o danu kada ce se suze pretvoriti u osmeh. O danu kada cemo nas troje ponovo biti zagrljeni i srecni.
Нема коментара:
Постави коментар